У спомен

У СУСРЕТ СТОГОДИШЊИЦИ ВЕЛИКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ У НОВОМ САДУ
Присаједињење
Ослобођење пречанских крајева и присаједињење Краљевини Србији, 25. новембра 1918, било је један од најзначајнијих догађаја у нововековној српској историји. Срби и други Словени Срема, Баната, Бачке и Барање одлучили су о томе најслободније и најдемократскије у оновременој Европи. „Косовски мученици! Сретно вам Ослобођење! (...) Ако питамо срце, казаће – учинили сте по мени. Ако питамо памет – исто ће нам казати”, рекао је на Скупштини Јаша Томић, којем би Срби данас требало стопе да позлате. Празновање тог великог датума у овој епохи дуг је прецима и потомцима, чување самосвести и уозбиљење државе

Приредио: Ђорђе М. Србуловић

„Па шта је наша сврха у конкретном случају?” питао је Милан Петровић.
„Велика Србија, а не Југославија”, одговорио је Јаша Томић. „То је оно битно у чему се разликујемо и у чему се, видим, нећемо никада сложити.”
У наведеном делу разговора, који је у својим Успоменама објавио Милан Петровић, каснији председник Матице српске, а тадашњи војвођански демократа, садржана је сва суштина и дубоки смисао Велике народне скупштине одржане у Новом Саду 25. новембра 1918. Став Јакова Јаше Томића, зета и политичког настављача идеја и дела Светозара Милетића, тадашњег првака Радикалне странке у Војводини, уредника Заставе и неспорног политичког вође српског народа северно од Саве и Дунава, од кључне је важности. Разговор између њих двојице вођен је непосредно пре одржавања Велике народне скупштине Срба, Словака, Буњеваца и других Словена у Новом Саду, у време када се још увек ломило: да ли ће Војводина ићи на уједињење са Краљевином Србијом преко загребачког Народног вијећа и прикључити се ставовима „загребачког Сабора”, или ће ићи на директно присаједињење. У времену у ком је разговор вођен Јаша Томић је од хрватских, па и неких српских политичара у распадајућој Аустро-Угарској означаван као „непоправљиви шовиниста и фанатик”. Чинило се у једном тренутку да је у мањини са оваквим становиштем, чак и унутар саме Радикалне странке. У српској елити оног доба доминирала је теза о „једном народу са три имена”, подигнута безмало на ниво научне искључивости. Сходно томе, сматрано је да је потпуно свеједно да ли ће до заједничке државе Јужних Словена доћи уједињењем „Државе Словенаца Хрвата и Срба” (провизоријумом створеним у Загребу) са Краљевином Србијом (несумњивом државом и силом победницом у Великом рату), или ће се Војводина (а под Војводином је све до 1945. сматран простор Баната, Бачке и Барање) прво безусловно присајединити Краљевини Србији, па као део Краљевине Србије ући у стварање заједничке јужнословенске државе. Јаша Томић, испоставиће се – и историја ће му дати за право – није био у мањини, а његова негација тезе о „једном народу са три имена” показаће се апсолутно тачном. Његов став можда није припадао „елитном мишљењу”, али је имао огромну подршку у народу. Нека дубља размишљања указала би нам и да Томић није желео да буде део оне јужнословенске целине која је до тад, као и касније, ратовала против Србије и српског народа. Данас, готово цело столеће након ових историјских догађаја и свих искустава која смо као народ имали са јужнословенским заједницама, можемо само да се запитамо: каква би била судбина Војводине (и српског народа који у њој живи) да је на Великој народној скупштини Срба, Словака, Буњеваца и других Словена донета другачија одлука од оне која је донета? Каква би, уосталом, била и судбина саме Србије – да је Војводина одлучила другачије? И зато Срби северно од Саве и Дунава дугују учесницима Велике народне скупштине – Томићу пре свих – велику и трајну захвалност.

ИСКУШЕЊА ПРЕЧАНСКОГ СРПСТВА

Пречанско српство није ни пре избијања Великог рата било у добром положају. Од децембра 1860. године, када је укинуто Војводство Србија и Тамишки Банат, а територија Војводства подељена међу угарским жупанијама, положај Срба се погоршава. После Аустро-угарске нагодбе 1867, као и Угарско-хрватске нагодбе 1868. године, положај Срба као народа постаје све тежи. Мађаризација је узимала све више маха, на Србе се није гледало благонаклоно и њихова колективна права – гарантована још царским Привилегијама добијеним током Сеобе, 1690. године – најбруталније су гажена. Законом који је Угарски парламент усвојио 1907. предвиђено је да у Угарској у наредних 40 година не буде немађара. Чинило се да се прича о постојању српског народа северно од Саве и Дунава неминовно ближи крају. Али...
Победе српске војске у Првом и Другом балканском рату показале су да је пречанско српство и те како живо и национално свесно. У прилог томе, навешћемо само два од мноштва примера. Милош Црњански у делу Лирика Итаке и коментари наводи (коментар уз песму „Здравица”) да у Новом Саду после Сарајевског атентата све ври од националног одушевљења, као и да су највећи изливи осећања једнакости са „србијанском браћом” на Салајци, у Матици српској и „Белој лађи”. Лазар Ракић у монографији о свом родном месту Надаљ (рубно место у Шајкашкој области, у Бачкој) каже да су се на вест о освећењу Косова мештани спонтано окупили у црквеној порти. Заједно са својим парохом у литији су прошли селом и на његовом јужном крају одржали, на коленима, Благодарење Господу. Када је Први светски рат почео, Срби са простора Јужне Угарске били су међу најбројнијима у добровољачком покрету, било да су самостално „из кућа” бежали у редове српске војске, било да су се као мобилисани војници K und K монархије масовно предавали савезницима на фронту – што је нарочито било изражено на руском ратишту – и одатле одлазили у редове српске војске. Читава насеља настајала су после Великог рата у Војводини од породица оних који су се као добровољци борили у српској војсци. И по окончању Великог рата организовано су деловали у Удружењу ратних добровољаца, па су у Новом Саду имали и свој Дом, који су 1940. подигли сопственим средствима. Године 1947. тај Дом им је одузет, а Удружење је стављено ван закона као профашистичко.
Наравно да се аустроугарским властима овакво понашање није ни најмање допало, тим пре што су Краљевину Србију сматрали опасношћу за властито постојање и увелико правили планове за њено уништење. Тражио се само повод за рат против српске краљевине, а када је дошло до Сарајевског атентата, на Видовдан 1914. године, тај повод је добијен. Пошто одговор српске Владе на аустроугарски ултиматум од 23. јула 1914. није задовољио бечки двор, Србији је телеграмом 28. јула објављен рат. На страну Србије стале су готово истовремено Руска империја и Краљевина Црна Гора, објавивши рат Аустро-Угарској, док су Француска и Велика Британија објавиле рат Немачкој, која је преко Белгије кренула у поход на запад. Тако је почео до тада највећи ратни сукоб у историји човечанства. У свом Прогласу, цар Франц Јозеф је рекао да креће „казнена експедиција против Србије”. Никола Пашић, председник српске Владе, рекао је: „Аустрија нам је објавила рат. То је њен крај, Бог ће нам дати победу.”

СТРАДАЊА У ВОЈВОДИНИ ТОКОМ РАТА

Почетак рата обележиће страховити ратни злочини аустроугарске војске над цивилним становништвом Краљевине Србије. О овим злочинима српска Влада упознаће међународну јавност, преко страних експерата које је ангажовала, и тако већ на самом почетку рата задобити светску наклоност. Нарочито велику улогу у овом послу одиграо је швајцарски криминолог и форензичар, доктор хемије Арчибалд Рајс.
Рат је изазвао и велика страдања српског становништва у Војводини, а поготово Новосађана, јер је Нови Сад био несумњиви центар пречанске Србије. Већ 3. августа 1914. забрањена је свака политичка активност Срба. Сва српска друштва и установе су распуштени: Српска читаоница, Српски соко, Новосадска трговачка омладина, Певачко друштво „Невен” и многи други... Матица српска обуставља своје активности и бива стављена под полицијски надзор. Одмах су забрањена два српска дневна гласила, Застава и Браник, као и сва друга штампа на српском језику. Није забрањивана само српска штампа: у Суботици је забрањен буњевачки Невен. Заједно са овим мерама, или непосредно након њих, поскидани су сви ћирилични натписи на фирмама, српским црквама у Угарској је забрањено да звоне звона, чак и приликом сахрана. У наредним годинама, црквена звона биће поскидана и претопљена за ратне потребе. Полиција је са српских кућа у Новом Саду поскидала ивањске венце. Граду је током ратних година наметнуто седам ратних зајмова, а стално су конфискована кола, оруђа, стока, храна... Свака српска кућа у држави морала је дати „добровољни прилог” аустроугарском „Црвеном крсту”. За Србе је проглашен преки суд. Многе српске породице биле су протеране из места у којима су живеле.
Најгоре су прошли српски прваци. Јаша Томић је ухапшен још у јуну и заточен у Петроварадинској тврђави, где је пет дана држан без хране. Тукли су га врећама са песком и мучили на разне друге начине. Био је интерниран и у Инђију, а потом и у затворе Чилаг и Мезетур. У затвору ће остати све до 8. јануара 1918. године, када је пуштен и када долази у Нови Сад. Васу Стајића хапсе 26. јула 1914. године и протерују у Арад. На „суђењу” добија десет година робије. Није узимао адвоката, нити је тражио помиловање, није се жалио на казну. По објављивању пресуде, уз смешак је рекао: „Зар тако мало?” Бивају хапшени и прогоњени и православни свештеници, у логоре одводе и друге виђеније Србе: Мита Клицин, уредник Заставе; Јанко Перић, уредник Браника; адвокати: др Стеван Адамовић, др Коста Хаџи, др Стеван Малешевић, Лаза Бајић. Прогоњени су и хапшени и словачки прваци, попут др Милоша Крна. Тако пролазе и композитор Исидор Бајић (који ће преминути већ 1915), професори Глиша Марковић, Светислав Баница, Милан Поповић, штампар Коста Брадваревић, трговци Ђорђе и Никола Ивковић, познати гостионичар Вуја Пуповац, и други. Интерниран је и секретар Матице Тихомир Остојић.
После „сремске офанзиве” коју је српска војска покренула септембра 1914. године, аустроугарске војне и цивилне власти предузимају велике репресалије над српским цивилима у Срему. Никада није утврђено колико је људи стрељано и одведено у логоре. Међу онима који су погубљени је и позната академска сликарка Даница Јовановић из Бешке. Према заробљеним војницима Краљевине Србије примењиване су посебно сурове мере. Истраживања која би утврдила тачан број уморених српских војника још нису обављена. Такође, од 1915. године, све је већи број руских ратних заробљеника, доведених са галицијског фронта, који у нехуманим условима, слабо (боље рећи: никако) храњени, стално малтретирани, морају да раде најтеже физичке послове. Само на простору Новог Сада умрло је преко сто педесет руских ратних заробљеника: од глади, болести, исцрпљености, мука...

МИРОВНИ ПРОГРАМ ВУДРОА ВИЛСОНА

Рат се, међутим, одужио, а његови трошкови и за немачко и мађарско становништво Аустро-Угарске постали су све теже подношљиви. Улазак САД у рат, 1917. године, донеће, показаће се, кључну предност силама Антанте, а будућност Хабзбуршке монархије биће запечаћена Мировним програмом, који је у четрнаест тачака изложио амерички председник Вудро Вилсон, 8. јануара 1918. године, иако у моменту када је изложен то није изгледало тако.
Програм се састојао у следећем:
1) Уговори о миру треба да се склопе јавно, после чега не сме бити никаквих тајних споразума ни тајне дипломатије. 2) Поморска пловидба изван територијалних вода апсолутно је слободна и за време рата и у миру, осим у случају да се мора затварају на основу међународне акције а у циљу извршења међународних уговора. 3) Све економске препреке, колико је то могуће, морају се уклонити, да би се у свету успоставили једнаки услови за трговину. 4) Све земље међусобно гарантују смањење националног наоружања на меру која може очувати сигурност сваке од њих. 5) Сва колонијална потраживања уредиће се слободно, отворено и апсолутно непристрасно, тако да се при одлучивању о суверенитету подједнако морају поштовати и интереси народа о којима се ради и праведни захтеви влада које су заинтересоване за нагодбу. 6) Са руске територије евакуисаће се све стране војне снаге, тако да ће, уз најбољу и најслободнију сарадњу других народа света, Русија имати прилику да слободно, неспутано и независно одреди правце свог политичког и националног развитка. Са уређењем које себи сама одабере, Русији ће бити обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа; при томе, она може рачунати на помоћ сваке врсте која јој буде потребна и коју зажели. Не доводећи то у везу са својим интересима, нације-посестриме пружиће доказ своје слободне воље и сопствене интелигентне и несебичне симпатије према Русији и њеним потребама. 7) Из Белгије мора да буду евакуисане стране трупе (немачке војске, нап. прир.), после чега ће бити васпостављен њен суверенитет. Ни један други појединачни акт неће боље послужити оживљавању вере међу народима у међународно право, без чега би читава његова структура и вредност били уништени. 8) Територија Француске мора бити ослобођена, а неправда која јој је у погледу Алзаса и Лорене нанета 1871. од стране Пруске и која је угрожавала светски мир скоро педесет година, треба да се исправи. 9) Границе Италије успоставиће се дуж јасно одређене етничке линије. 10) Народима Аустро-Угарске, чије место међу народима желимо видети обезбеђено и зајемчено, даће се најшира могућност за аутономни развој. 11) Стране трупе из Румуније, Србије и Црне Горе морају се евакуисати, окупиране територије обновити. Србији признати слободан и сигуран пролаз ка мору, а међусобни односи појединих балканских држава уредити пријатељским уговорима дуж историјски утврђених линија припадности и народности; у том смислу, морају се дати међународне гаранције за политичку и економску независност, као и за територијални интегритет појединих балканских држава. 12) Пошто му се осигура суверенитет, Османско царство омогућиће аутономни развитак свим нетурским народима на својој територији, а Дарданели, уз међународну гаранцију, непрекидно мора да остану отворени за слободни пролаз бродовима свих народа. 13) На територији настањеној несумњивим пољским становништвом мора се основати независна пољска држава, са излазом на море и међународним гаранцијама за политичку и економску независност и територијални интегритет. 14) Са циљем да се и великим и малим државама пруже међусобне гаранције за политичку независност и територијални интегритет, основаће се опште Друштво народа.
Овом програму придружили су се Лојд Џорџ и британска Влада.

МЕЂУПРОСТОР И МЕЂУВРЕМЕ

До промене става, нарочито према тачки 10, доћи ће почетком друге половине 1918. године: готово митско јунаштво српске војске и пробој Солунског фронта, 15. септембра 1918. године, довешће до краха балканског фронта. Потом ће Михаљ Карољи, вођа опозиције у угарском парламенту, и Угарско народно веће на чијем је челу Карољи био, затражити од парламента да раскине државну заједницу са Аустријом, што ће парламент и учинити. Тиме је означен крај двојне монархије, а Карољи ће преузети власт, рачунајући да ће са савезницима постићи сепаратни мир и границу Угарске у најгорем случају успоставити на петнаестак километара северно од Саве и Дунава. Учиниће све да спречи одвајање „народности” и разбијање државе. Међутим, Мађари нису били у ситуацији да постављају услове. У Мађарској избија револуција „јесењих ружа”, а Карољи добија мандат за састав Владе тек 31. октобра. Већ 16. новембра 1918. године, проглашена је Мађарска демократска република. У Прагу је 14. октобра усвојена Декларација о независности, а 28. октобра је Народно веће прогласило отцепљење од Аустро-Угарске. Словаци су идентичну одлуку донели у Турчјанском Светом Мартину два дана касније, 30. октобра 1918. године, и прогласили прикључење Чешкој.
Тада су и Американци и Британци изјавили да су догађаји који су уследили након изношења Мировног програма, значајно измењени, те да признају Чехословачку као ратујућу страну. Мировни програм Вудроа Вилсона, прихваћен и од Британаца, у новим условима подразумевао је стварање етнички хомогених држава. У Загребу је Народно вијеће (политичко тело основано 5. октобра исте године, чије су језгро чинили опозициони посланици у Сабору) затражило 25. октобра да Сабор прогласи раскид државних односа са Аустро-Угарском (поништење Нагодбе из 1868. године). Такву одлуку Сабор је донео 29. октобра. Након ове одлуке Сабор је пренео власт на Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба које је прогласило „Државу Словенаца, Хрвата и Срба” у чијем саставу су биле: територије бивше банске Хрватске, Славонија и Војна Граница, грофовије Крањска, Горењска, Корушка и Штајерска, Истра, Далмација, Босна и Херцеговина (аустроугарски кондоминијум), те град Ријека. Ова „држава” ће 24. новембра донети одлуку о уједињењу са Краљевином Србијом и Црном Гором, а у Београд је послата делегација са Светозарем Прибићевићем на челу.
Последњи аустроугарски цар Карло покушаће све не би ли спасао од своје царевине шта се спасити могло, али су сви његови покушаји да сачува бар Аустрију као државу којом ће владати Хабзбурзи били закаснели и самим тим потпуно обесмишљени.
Рачунало се да ће овој „загребачкој творевини” приступити и Војводина, чијим представницима је у Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба остављен известан број места. Ваља рећи и то да је са Народним вијећем у Загребу делао и Васа Стајић, који је успео да побегне из логора у Араду „уз помоћ српских пријатеља”. Срби у Војводини, међутим, нису тада били преломили на коју ће страну. Једна група независних политичара Срба, Буњеваца и Хрвата, на челу са секретаром Матице српске др Тихомиром Остојићем и Блашком Рајићем, Буњевцем, католичким свештеником и писцем, донела је 2. октобра у Суботици „Суботичку резолуцију” којом је тражено отцепљење од Аустро-Угарске, сматрајући да је „једино мировна конференција меродавна за решавање југословенског питања”. Политичко вођство војвођанских Срба, чинило се, тада још није преломило на коју ће страну. Било је понуда и од стране Карољијеве Владе, али су и њих догађаји обесмислили. Било је и покушаја стварања чак две „банатске републике”, но и на ово се једино може гледати као на чудна дешавања у једном међупростору и међувремену. Старо је отишло – ново још није дошло.
Народна већа у Немачкој и Аустрији постају делови револуционарних власти у револуцијама које тамо избијају.

У СУСРЕТ ОСЛОБОДИОЦИМА

Зачеци органа власти у Војводини, који ће у данима и недељама хаоса и безвлашћа на терену – од друге половине октобра 1918. године до Велике народне скупштине – одржавати ред и мир, спречавати пљачке, одмазде и преузимати цивилну власт у своје руке, могу се препознати у Средишњем одбору за Банат Бачку и Барању за прихватање и смештај ратне сирочади и сиромашне деце из Босне и Херцеговине. Један овакав одбор основали су прво Срби у Загребу, крајем 1917, а одмах потом и новосадски Срби. (И управо ће овај новосадски Одбор чинити оно језгро из ког ће се изнедрити Српски народни одбор који ће организовати Велику народну скупштину.) Кључна личност овог четрнаесточланог Одбора, али и политичких активности Срба у Јужној Угарској од јануара 1918. године, постаје после пуштања из интернације Јаша Томић. Овај Одбор ће, током неколико месеци деловања, од сигурне смрти од глади спасити преко 10.000 српске деце. Политичку философију и идеју коју ће заступати Јаша Томић, неспорни првак војвођанских Срба и председник Радикалне странке, прихватили су и други чланови Одбора: прота Ђорђе Велић, Душан Монашевић, Игњат Павлас, Мита Ђорђевић, Душан Марковић и Јоца Јовановић. Они ће чинити језгро будућег Српског народног одбора у Новом Саду.
Од почетка октобра ова група почиње да се састаје у стану познатог новосадског адвоката и зачетника соколског покрета др Игњата Павласа, у Железничкој улици бр. 10. Све до 3. новембра ови састанци неће имати формални карактер. Треба рећи и то да је тек 27. октобра на састанку у Суботици донета одлука да се не формирају Народна већа већ Српски народни одбори, те да тако формирани и названи одбори лагано преузимају власт у локалним срединама из руку дотадашњих, који више нису могли да контролишу ситуацију у својим срединама. И на овај начин ће се показати да се Срби у Банату Бачкој и Барањи удаљавају од Загреба.
Враћајући се из заробљеништва, потпоручник српске војске Бошко Павловић зауставио се на железничкој станици у Новом Саду. Са другим отпуштеним српским ратним заробљеницима, који су пролазили кроз Нови Сад на путу својим кућама, заузео је све виталне објекте у граду. Да би те објекте заштитио и спречио аустроугарске и немачке војнике у повлачењу да причине штету, формирао је Краљевску српску војну полицију. Они су свој посао обављали до доласка регуларних српских трупа. Нешто слично је чињено и у другим местима где је то било могуће. Бошко Павловић је стварање органа реда започео 22. октобра. На седници одржаној у ноћи 26/27. октобра, којој су присуствовали и чланови градских власти и Српског народног одбора, објавио, да „у име Његовог Величанства Краља Петра I Карађорђевића” преузима власт у Новом Саду, са чиме су се присутни сагласили. Ова наоружана формација је имала добру сарадњу са српским првацима у Новом Саду, који ће чинити касније и формално основани Српски народни одбор.
Регуларне трупе војске Краљевине Србије прешле су у Срем и Банат тек почетком новембра, а демаркациону линију договорили су војвода Мишић и фон Кевеш, односно 13. новембра Франше д’Епере и Карољи. Разграничење две војске обављено је на линији: Бестерце–Мориш–Суботица–Баја–Печуј–Драва. У сваком месту у које су ушли, српским ослободиоцима приређиван је величанствени дочек, јер су грађани напокон могли слободно да изразе своје национално расположење и припадност. Свечано дочекана, српска војска је у Нови Сад из правца Петроварадина умарширала на појутарје Митровдана, 9. новембра 1918. године.

ПРОГЛАС

Први српски народни одбор основан је у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину, 31. октобра 1918. године, а на његово чело је изабран др Славко Жупански. Иако ће новосадски одбор одиграти кључну улогу у вези са организовањем Велике народне скупштине и присаједињењем „старе” Војводине Краљевини Србији, мора се истаћи да је и у другим насељима Бачке, Баната и Барање дошло до конституисања одбора, после новосадског, а по смерницама Прогласа од 3. новембра 1918: Вршац, Панчево, Кикинда, Бела Црква. Темишварски Срби су такође били против остајања у Угарској. У Сомбору и Суботици конституисани су мешовити буњевачко-српски одбори. У Барањи је ситуација била знатно компликованија, а положај Срба још тежи у односу на њихове сународнике у другим срединама, па су нека насеља морала бити и оружјем чувана од мађарских насртаја и намере да се Барања задржи у мађарским рукама.
Прва званична седница Српског народног одбора у Новом Саду, уједно и најважнија, одржана је у Свечаној сали старе зграде Матице српске (на данашњем Тргу Слободе, објекат је срушен 1953. године). Једногласно је усвојен и обнародован Проглас којим је питање положаја Војводине најзад почело незаустављиво да се креће ка трајном одвајању од Угарске и одређивању начина на који се то одвајање има обавити. Текст Прогласа гласи:
„Ратна бура скршила је проклетство човечанства, скршила је оно нечовечно схватање да јачи може владати над слабијим, она многа проливена крв човекова издигла је на својим таласима лозинку: Да сваки народ има права сам одређивати својом судбином. Ово је схватање и право и човечно, али је то потребно извести из тога, што општи мир човечанства захтева да они потиштени буду задовољени и не изазивају опште трзавице и немире. На жалост, српски народ у Угарској био је до сад у најстрашнијем положају мимо свих народа. Он нема данас у угарском Сабору ни једног јединог посланика који је изабран вољом српског народа. Он није имао за време овога рата ни једног политичког листа. Није имао ни једног јединог просветног, па чак ни добротворног удружења. Свако састајање и договарање је сматрано за злочин. Стога Српски надодбор што је састављен из одборника свих српских странака и група из Угарске изјављује: Данашњи Срби посланици немају права говорити и одлучивати у име српског народа у Угарској. То им не допушта неправедни изборни ред, то им не допушта ни насиље ни неправда ни подмићивање што гледасмо приликом њихових избора. Право одлучивања у име српског народа немају ни поједине општине ни жупаније, јер је састав тих тела неправедан и назадан. Немају права ни поједине странке, а још мање поједини људи код Срба у Угарској. То право себи не присваја ни овај Одбор. Народни одбор Срба у Угарској примио је на себе само ту бригу и дужност да помогне Србима и осталим Јужним Словенима у Угарској да дођу до свога права, на основи самоодређења народа, које је сав културни свет признао. Један од најглавнијих задатака овог одбора биће да покрене српски политички лист и ради на томе да дође што пре до слободно изабране српске народне скупштине која ће моћи одлучивати међу нама Србима у Угарској о правој жељи српског народа. Овај ће се Одбор проширити са личностима из народа, чим овај Проглас потпишу, јер су о томе већ вођени преговори. Овај ће се Одбор проширити са осталим Јужним Словенима у Угарској. Овај ће Одбор моћи по потреби и преговарати са заступницима других народа, али не сме одступити од овде постављених погодаба, нити се на ишта обавезивати. Главна и коначна одлука српског народа у Угарској мора остати у рукама целог народа, односно његове Скупштине.”

НАЈСЛОБОДНИЈЕ У ЕВРОПИ

Гласило Српског народног одбора постаје новоосновани Српски лист. Осим у њему, Проглас је објављен и у листу социјалдемократа, Слобода, а такође је штампан и дељен као плакат. Проглас су потписали: Јаша Томић, Аркадије Варађанин, др Игњат Павлас, др Милан Петровић, Мита Ђорђевић, Душан Тушановић, Павле Татић, др Лаза Марковић, Коста П. Миросављевић, др Миладин Свињарев, прота Јоца Јовановић, Лаза Миросављевић, Душан С. Марковић, Душан С. Монашевић, прота Ђорђе Велић, Богољуб Прешић, др Александар Моч, Душан Лалошевић, Стеван Дотлић, Мита Клицин, Тихомир Остојић, др Паја Јанковић, др Радивој Стратимировић, Марко Вилић, Јован Живојновић, Влада Стефановић и Љубомир Стефановић.
Истог дана после подне (3. новембра 1918), у новосадском насељу Салајка одржан је велики народни збор и формирана Српска народна стража, коју је чинило око пет стотина новосадских Срба. Њима су, после краћег противљења, представници жупанијских власти поделили оружје и муницију. На овај начин Српски народни одбор је у потпуности преузео контролу над свим дешавањима у граду и у своје руке узео све облике власти. Створени су услови да се приступи организовању Скупштине.
На једној од најважнијих конференција уочи Велике народне скупштине, одржаној 17. новембра 1918. у Матици српској, није међу српским првацима постигнут договор о начину уласка у заједничку државу. С једне стране, демократе, којима је асистирао Васа Стајић, говориле су о уједињењу „преко Загреба”. Са друге стране, радикали, на чијем је челу био Јаша Томић, заступали су став о безусловном присаједињењу Краљевини Србији, па тек онда о даљим интеграцијама. „Да ми прво обучемо српску кошуљу, па тек онда југословенски капут.” Често су касније цитиране те Томићеве речи. Уз посредовање ректора Универзитета у Београду, Богдана Гавриловића, закључено је да се иде на уједињење – али условно: ако буде било каквих проблема са Загребом и Народним вијећем, онда да се иде на директно присаједињење.
На тој седници донета је одлука да се Скупштина одржи у Новом Саду, 25. новембра („примирје је потписано – мора се пожурити”), па су проглашени избори за Скупштину. Право гласа дато је словенском живљу, свима без обзира на пол, старијим од двадесет година. Имовински цензус није примењиван, тако да су сви – без обзира на то да ли су били богати или сиромашни, могли да бирају и буду бирани. Били су ово убедљиво најдемократскији избори у Европи и тога доба, али и знатно касније.
На хиљаду становника бирао се један посланик. Посланици су бирани углавном на препоруку народних одбора, јавно, акламацијом. Несловенски живаљ није узиман у обзир, јер су они имали своје Народне одборе и своје Скупштине (Румуни су своју скупштину одржали 1. децембра 1918, на пример, а дефинитивно разграничење Краљевства СХС са Румунијом обављено је на мировним конференцијама). Тамо где није било народних одбора (српских, српско-буњевачких, словачких, русинских), избори су вршени преко парохија. Избори су одржани од 18–23. новембра, да би мандати могли бити верификовани и да би посланици могли да на време стигну у Нови Сад.

И СРЕМ ЈЕ БИО ЈАСАН

Почетак Скупштине заказан је за једанаест сати у сали Гранд хотела „Мајер” на новосадском Главном тргу (касније хотел „Слобода”, па Дом ЈНА, данас зграда „Војвођанске банке” на Тргу Слободе). Када је постало јасно да Загреб неће затезати у поступку уједињења, Светозар Прибићевић (по каснијим казивањима Васе Стајића) поручио је Србима у Војводини: „Кидајте са Загребом!” Сам Васа Стајић казао је да Скупштина у Новом Саду није потребна. Убедљиву већину у српским народним одборима чинили су следбеници идеја Јаше Томића, они ће чинити апсолутну већину и на самој Скупштини. Тако, док је „елита” била углавном на страни која је прилично удаљена од народних тежњи и потреба, глас народа је тријумфовао само захваљујући слободним и демократским изборима, незабележеним у историји Европе до тада.
Дан пре Велике народне скупштине, у Руми је одржан Збор изасланика народних већа Срема, који је сазвао др Жарко Миладиновић и на ком се окупило око 700 делегата. Срем је Нагодбом из 1868. године постао целина са Славонијом и као такав део Троједнице, па је вођен „засебно од Војводине”. Територија Срема је у то време била много већа него касније, поготово после Другог светског рата, када су Срему одузети Вуковар (центар) и сва насеља до Винковаца и Осека и припојени Хрватској. Др Жарко Миладиновић је био председник Народног већа у Руми, члан Народног Вијећа у Загребу.
Збор је донео следећу Резолуцију:
„1) Данашњи збор... тражи да се оствари јединствена и демократски уређена држава СХС под династијом Карађорђевића и очекује и од Народног вијећа у Загребу да се што пре оствари јединствена заједничка влада са седиштем у Београду. 2) За случај племенског или политичког цепања, изјављују заступници Народног већа у Срему, као изасланици народа, да се одлучују за непосредно присаједињење Срема Краљевини Србији. 3) За тај случај желимо да нас на конференцији о миру заступа краљевска српска Влада.”
Ову Резолуцију сутрадан је Председништву Велике народне скупштине предала делегација румског Збора.

ПО СРЦУ И ПАМЕТИ

Двадесет пети новембар 1918. године био је влажан, прохладан дан са суснежицом. Центар Новог Сада испунили су делегати из целе Војводине и слика је била више него свечана.
Скупштину је у једанаест сати отворио и њом председавао Јован Храниловић, гркокатолички свештеник из Новог Сада. Част да њоме први председава припала му је јер је био најстарији посланик.
О саставу Скупштине извештај је поднео Душан Тушановић. Скупштини је присуствовало 757 посланика који су представљали словенско становништво 211 општина Баната, Бачке и Барање. По националном саставу: 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, три Шокца, два Хрвата, али и шест Немаца и један Мађар. Те Немце и Мађара чак ни чињеница да су имали властите националне одборе није спречила да се кандидују и подрже одлуке Велике народне скупштине. Међу посланицима било је и седам жена.
Присутни су били и представници Српског народног одбора из Новог Сада, представници Срема, те неколико српских и француских официра који су били у Новом Саду.
Наредни председавајући, др Игњат Павлас, позвао је затим Јашу Томића, председника Српског народног одбора из Новог Сада, да поднесе предлог најважније одлуке. Пре него што ће изнети предлог, Томић се скупу обратио следећим речима:
„Косовски мученици! Сретно вам Ослобођење!... Ми нисмо сами. Зар може бити, а да ви не видите како се у овој дворани налази и српска петстогодишња историја, до сада тужна, а сада озарена и насмејана. Може ли бити да и ви не видите, како на прозорима ове дворане ударају пахуље белога снега, а у тим пахуљама је дух оних, који се нису још ни родили и који ће тек доћи, дух будућности наше. Ми овде нисмо сами!...”
Говорећи о одлуци да се Војводина присаједини Србији, Јаша Томић је рекао:
„Ако питамо срце, казаће – учинили сте по мени. Ако питамо памет – исто ће нам то казати.”
Потом је прочитао предлог прве Одлуке у четири тачке, која је са одушевљењем, акламацијом усвојена: „1) Молимо Владу братске Србије да на Конгресу мира заступа наше интересе. 2) Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свима словенским, па и несловенским народима који с нама заједно живе. 3) Овај наш захтев хоће да помогне уједно и тежње свију Југословена, јер је наша искрена жеља да српска Влада удружена с Народним вијећем у Загребу учини све да дође до остварења јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца под вођством краља Петра и његове династије. 4) И зато, да би ова Скупштина помогла са своје стране остварити јединствену државу свију Словена, Срба, Хрвата и Словенаца, бира два члана који ће стајати на услузи српској Влади: Јашу Томића из Новог Сада и Блашка Рајића из Суботице, и бира два члана који ће стајати на услузи Народном вијећу у Загребу: др Јована Манојловића из Суботице и Васу Стајића из Новог Сада.”

ОР’О КЛИКЋЕ СА ВИСИНЕ

Блашко Рајић, Буњевац по националности и католички свештеник из Суботице, изазвао је буру одушевљења, па је и сам у сличном расположењу изјавио да „овакав начин решења нашег питања поздрављам и уз њега свим срцем пристајем”.
У даљем образложењу и допуни ове одлуке, Томић је зајемчио сва права припадницима несловенских мањина који после разграничења остану у Краљевини СХС, али и рекао да ће се нова држава борити за сва права Срба, Хрвата, Буњеваца и других, који остају у другим државама. „Ако се ми будемо понашали као они – то ћемо и ми пропасти као што су и они.”
Другу Одлуку прочитао је и образложио Петар Коњевић:
„Банат, Бачка и Барања, у границама које повуче Антантина балканска војска, проглашава се данас 25. (12. по старом календару) новембра 1918. године на Великој народној скупштини на основу узвишеног начела народног самоодређивања отцепљеним, како у државно-правном, тако и у политичком и привредном погледу, од Угарске.
Због тога Велика народна скупштина поставља Велики народни савет, којем је извршни орган Народна управа. Народни савет чини 50 чланова, изабраних из редова посланика ове Скупштине. Народни савет доноси потребне уредбе и наредбе, поставља Народну управу и врши надзор над њом. Народну управу чине ови одсеци: 1. Политички послови, 2. Унутрашњи послови, 3. Правосуђе, 4. Просвета – школа и црква, 5. Финансије, 6. Саобраћај, 7. Привреда, 8. Прехрана и снабдевање, 9. Социјалне реформе, 10. Народно здравље, 11. Народна одбрана. “
Седиште и Савета и Управе је Нови Сад. У Савет је ушло 35 Срба и 15 посланика других националности.
Скупштини се обратио и и словачки посланик Јан Груњик, који је прочитао Изјаву Скупштине заступника словачких општина у Бачкој, Банату и Срему, којом они изјављују своје припојење новој држави, што је примљено на знање од стране посланика.
На крају, отпеване су химне: српска, хрватска и југословенска, као и песма „Ор’о кликће са висине”, али је уместо помињања Светозара Милетића наведен Петар Карађорђевић.
По окончању Скупштине одржана је прва седница Великог народног савета којом је председавао Јован Храниловић. На трећој седници Савета, одржаној 27. новембра 1918. године, изабрана је Народна управа, чији је председник постао др Јован Лалошевић из Сомбора, а заменик Петар Коњовић. Тако су конституисани органи привремене власти у Војводини, чији је мандат требало да истекне када нова држава успостави своју пуну и на закону засновану власт.
Јаша Томић и Блашко Рајић су предводили делегацију која је отишла у Београд и коју су примили регент Александар и представници Владе Краљевине Србије. Они су Одлуке Велике народне скупштине примили „са пуним задовољством и одобрењем”.
Тако је успешно окончана једна велика вишевековна историја дела српског народа, и то оног дела који је на себе преузео улогу да буде српски центар у времену када српска држава није постојала. Ратни успеси Краљевине Србије и висока национална свест пречанске Србије натерали су чак и никад Србима склоне велике силе на признање да је Војводина део државе Србије.
Двадесет шестог новембра 1918. године, у Подгорици је одржана Велика народна Скупштина српског народа Црне Горе, која је донела одлуке о збацивању династије Петровић у корист династије Карађорђевић и о безусловном присаједињењу Краљевини Србији.
Неколико дана касније, 1. децембра 1918. године, проглашено је стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Када се након мировних споразума, потписаних у дворцима Француске 1919–1920, дефинитивно буду утврдиле границе, Краљевство ће постати Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославија.

УПОРИШТЕ И КУЛТУРА СЕЋАЊА

У периоду између два светска рата обележавање годишњица одржавања Велике народне скупштине било је углавном скромније, сведено на активности новосадских и локалних власти у појединим срединама у Војводини, као и културних удружења која су ту деловала. Након увођења личног режима краља Александра 9. јануара 1929. године, државни празник постаје Дан Уједињења, 1. децембар, па су све манифестације биле усмерене на тај дан. Изузетак представља само импресивна прослава 20. годишњице Ослобођења Војводине, новембра 1938. године.
После Другог светског рата, па све до деведесетих година прошлог века, датум одржавања Велике народне скупштине није обележаван, а Јаша Томић, најзаслужнији за Присаједињење – није помињан и није имао место у „званичном Пантеону”. Тек од последње деценије прошлог века почело је обележавање годишњица Присаједињења на достојанствен начин, уз учешће и Републике Србије и Аутономне Покрајине Војводине. Поново су подигнути споменици српским великанима из времена Ослобођења и Присаједињења, 1918. године, а започето је и подизање нових. У последњих неколико година, све се чешће може чути да би датум одржавања Велике народне скупштине требало да се прославља као државни празник.
Тако је овај догађај прошао све историјске фазе: од свечаног обележавања и прослављања, преко омаловажавања и игнорисања, до новог читања у потпуно другачијој реалности. Као и Србија и српски народ, који су се после читавог столећа великих искушења нашли на новом почетку, у потпуно новој реалности. Зато су Србији и српском народу у новој реалности потребне и овакве упоришне тачке – благи дани – којима ће увек и са поносом моћи да се врати и којих ће, свечаним и достојанственим празновањем, моћи да се сећа.

***

Жене
Док су жене у европским државама које себе сматрају „барјактарима демократије и слободе” могле само да сањају о учествовању на изборима – за српску Велику народну скупштину могле су и да бирају и да буду биране. Тако је изабрано седам жена за посланице. Најпознатије међу њима биле су свакако Милица Томић, кћер Светозара Милетића и супруга Јаше Томића, те Буњевка Марта Малагурски, које су и до тада својим активностима оставиле дубок траг. Уз Марту Малагурски, биле су ту и Буњевке Катица Рајчић и Манда Сударевић, о чијем каснијем деловању се, на жалост, мало зна. Још две Суботичанке, Српкиње Олга Станковић и Анастазија Манојловић, биле су посланице Скупштине. Олгин супруг је такође био међу посланицима Скупштине, као и три сина Анастазије Манојловић. Још једна жена, Панчевка Марија Јовановић, била је посланица. Њен супруг, издавач Каменко Јовановић, цео живот посветио је борби за уједињење српског народа у јединствену државу. Умро је не дочекавши тај дан, али је његова супруга довршила, на најсветлији начин, заједничко дело.

***

Слика
Жене, а поготово Суботичанке, истакнуте су у познатој уметничкој слици – својеврсном документу: „Велика народна скупштина у Новом Саду”, коју је израдио српски сликар Анастас Боцарић, рођен у Драчу. Пошто је град Суботица наручио и платио ову слику, није немогуће да је то разлог што их је уметник на овај начин овековечио. Још један детаљ у вези са овом сликом је интересантан: претпоставља се да је и сам изглед сале, са бином и галеријом преузет из суботичког позоришта, те да сала у којој је одржана Скупштина није тако изгледала.

***

Председништво и секретаријат
На предлог Мите Клицина, у председништво су изабрани, поред председавајућег Јована Храниловића: др Богдан Малагурски из Суботице, Божидар Поповић и др Славко Милетић из Вршца, др Љубомир Мичатек, др Игњат Павлас и Павле Татић из Новог Сада, те прота Стеван Михалџић из Брањине у Барањи. Секретаријат („тајништво”) Скупштине, чинили су: Мита Ђорђевић, др Јован Латинчић и Душан Тушановић из Новог Сада, те др Душан Бошковић из Панчева.